Наивчина

Пребијени од доброг гласа

доброг су стаса.

И добри су људи

иако их други куди.

Смешак је на мом лицу

када видим скитницу.

Пружам новац сиротом

што заварава пролазнике нотом.

Под руку ме држе

они што у лонцу прже.

Љубазан сам према свима

шта ћу, када ме глупост има.

Није тешко бити човек

Запитајмо се зашто смо људи. Зашто носимо титулу човека. 

Шта нас то толико одваја од животиња?

Да ли то што размишљамо, што имамо осећања, или је разлика само у нашем изгледу?

Није тешко бити фин. Ја кажем: Није тешко бити човек.

Зашто не помоћи данас неком, непознатом? Чисто да бисмо се осетили боље, здравије, лепше. Да се осетимо вредније. 

Зашто не помоћи некоме, тек онако? Без тражења услуге заузврат.

Пружити руку спаса без неког вишег циља.

Пружити руку из чиста мира.

Могли смо се родити у једној од стотина нација.

Могли смо веровати у једну од много вера.

Разлика не постоји.

Постоје душе које су рођене у одвојеним телима, али предвиђене да живе заједно.

Предвиђене да живе и преживе.Ратујмо са људима, а не против њих.

Бити различит не значи бити туђи. 

Туђа је она планета коју гледамо сваке ноћи.

Туђи је вирус која доводи болест и смрт у наше животе.

Да ли вредимо,  и да ли смо икада вредели толико да управљамо животом који није наш?

Да га стављамо испод места на које треба бити, да га ломимо и повређујемо.

Колико нам је потребно да пређемо границу где живот постаје синоним за патњу и бол?
Колико нам је потребно да наш живот учинимо део нечијег живота?

Ходамо стазом прашине, где ће нам само смиреност помоћи.

Ходамо стазом љубави, где је безобзирност непожељна, а мржња недопустива.

Родили смо се јуче, живимо данас, јер умиремо сутра.
Будимо људи овог трена.

''Љубав и саосећање су потребе, а не луксуз.
 Без њих,

 човечанство не може

 дa опстане.''

Далај Лама

Нисте непријатељи, али вас пријатељима не могу звати

Свака повезаност ликова у стварном животу, са ликовима у овом тексту, је намерна.

Поздрав, непознати!

Сви сте ви велики и прави пријатељи који једва чекате да помогнете другу у невољи. Сви сте ви велики чувари тајни и несебични у пружању љубави.

Тако јаки на речима. Ех, да сте барем ту широкогруди, да знате да утешите, помогнете  саветом...

Сви сте ви у друштву популарни. Прави живот вам је пун осмеха, загрљаја, топлих речи. Такве су вам и друштвене мреже. ''Хејтере'', који вам подваљују причу да сте се променили, са лакоћом игноришете. Ма то су само љубоморни скотови. Своје ''пријатеље'' волите, цените, када их угледате на крај улице, трчите у загрљај њима. Говорите им слатко...

Где сте били, непознати моји,када је мени био потребан загрљај и пријатељска љубав?

Не, не мислим на онај загрљај на улици. Оно испољавање љубави једном у три месеца, онда када ме видите. Не мислим ни на онај ''разговор'' када се сретнемо том приликом?

''Како си, шта радиш?''- питали сте ме.

''Ево, мало сам...''- мој одговор није требало да постоји. Штавише, ни тај наш сусрет није био неопходан. 

Ко сам ја именику вашег мобилног телефона, који је узгред испуњен сликама ваших ноћних провода? Да ли вам мој број представља нешто у вашим срећним животима? Не! Наравно да не. Ви сте окружени великим бројем пријатеља који су увек ту за вас- за сваки излазак петком и суботом, за свако трачарење...

Где сте били онда када сам вас позивао на кратак сусрет.

Недељама пре тога сте умирали од жеље да ме видите када се вратим у родни град. Мој телефонски именик се пунио вашим бројевима телефона.

''Обавезно се јави када дођеш.''

''Наравно''- рекао сам пун среће.

Ето ти баксуза и мене наопаког, да баш викендом дођем у Крушевац. Да вас баш у суботу зовем. Апсолутно је немогуће било да баш тај дан, одвојите за мене, јер сте баш ТО вече планирали недељама унапред. Дођох ја и у понедељак, уторак, среду... али авај, ви сте стално заузети. Ту су људи који испуњавају вашу свакодневницу, па вам неки дошљак који бане с времена на време, и није толико интересантан.

Могуће је да сам добио привремену амнезију, али најискреније се не сећам вашег и једног јединог јављања од када сам отишао на студије у други град. Шта, све те године дружења се бришу јер ја нисам ФИЗИЧКИ ту?
Жао ми је, пријатељи моји, што сам отишао негде, да студирам нешто, да бих постао свој човек, и кроз коју годину не зависим више од мојих родитеља. Моја је грешка.

Моја је грешка и то што нисам остао у слепом цреву од града, да стално излазимо и да јуримо глупе, али лепе девојке по граду.
Како сам могао да вам се јавим уопште, када ви имате девојку, или дечка. Па ви сте заузети, а ја, вечито сам, љубоморан на вашу везу па покушавам да је сломим.

Ето, нећу више. Нећу више трошити ваше време на размишљање како да ме откачите када вас позовем. Нећу вас ни мучити да ми одговарате на поруке онда када вас се ја сетим. Зашто да мени причате како сте и шта има ново, кад ето, у другом прозору чета, чека ваш прави пријатељ да му причате како сте синоћ лудовали у Дуому, Далију, Салси и осталим сељотекама.

Данас, да ме питају шта ми ви представљате у животу, рекао бих: ''Познаници.'' Мада, као такве, тешко да сам вас икад познавао. Непријатељи баш и нисте, али једно знам: Пријатељима вас не могу звати.

Живот, у преводу

Ово је живот. Није игра.
Нема новог почетка.
Нема живота у штеку.
Нема скривених фора.
Само ми, и живот.

Живот, иако лоптастог облика, он није савршен.
Као ни сама лопта.
Има ту рупу, тај вентил, који нам узима ваздух.
Који нам узима душу.
На исту ту рупу, душу и добијамо.
Али, не удишемо ми свачији ваздух.
Треба наћи праву, треба наћи квалитетну особу, али...
најпре, треба наћи.
Живот је таквог облика због свог природног окружења.
Еволуирао је у ствар која се лакше котрља.
Која се лакше може измигољити из загрљаја других. Из загрљаја туђих.
Хитајући ка врху заустављају нас та уста живота која у свој тој несавршености, чини једну савршеност.
Ту долази до дисбаланса.
Без дашка ветра у леђима, на стрмини.
Природа ради своје и узима оно што је сама дала.
Вуче га. Ломи.
У циљу да обори њега, руши све у његовој близини.
Циљ не зна за пут.
Путу није битно средство до циља.
Или се нама то тако само чини?!
Или је свет почео превише брзо да иде, па га ми не стижемо.
Или то не желимо.
Свет јури за циљем исто као ми.
Али циљ за оног другог пристиглог, више неће бити тај.
Крај. Врхунац. Тежња. Победа. Циљ.
Потребан нам је тај дашак ветра да осетимо праву природу.
Да осетимо праву ствар и направимо разлику.
Да увидимо да нисмо ми ти који иду назад, већ неко други хита ка циљу у жељи да га промени.
Да, када стигнемо на циљ, схватимо да је у питању круг.
Да смо ми то сами.
И да смо сами себе победили.
Када најзад то схватимо, почећемо да се супротстављамо.
Претворићемо се у нешто што нисмо.
Претвараћемо се да нам је све равно, али да ипак имамо неку висину.
Онда ће пасти жртве на обе стране.
Остављаћемо ране тамо где највише вредимо.
Обележаваћемо тај пут капљицама крви.
Не због страха да се изгубимо.
Већ због страха да се вратимо.
На том путу изгубићемо и живот, како бисмо исти ослободили!

Љубав и подршка

Када ме живот повуче назад

и зграби канџама својим,

појавиш се као сенка

и подсетиш ме зашто постојим.

Док се низ литицу наопачке котрљам

и сустижу ме грумени већи,

љубављу ме вадиш из бунила

и вичеш за мном: ''Крећи!''

Док стружем асфалт леђима

и на њему остају ране,

својим срцем подупиреш бетон

приморавајући асфалт да стане.

Против ветрењача

Кажу да сам шећер

ал' живот ми је горак,

још од године треће

након што направих први корак.

О сновима сам маштао

јер нисам имао сна,

ал' ипак нисам стао

јер сам се дигао са дна.

Пусти снови теку

пуштам ветар да их носи,

уливају се у реку

где их хладна вода коси.

Не пада ми са неба

јер кроз облаке нисам пловио,

и која год да ми жеља треба

сам сам је уловио.

Пријатељски

     Кад имам пријатеља, осећам се добро. Добро отворим очи и будем човек. Довољно човек да пружим руку пријатељу. Довољно пријатељ да помогнем и непријатељу, а непријатељ да будем свакоме који је такав према мом пријатељу.

     Пријатељи, појавите се! Желим да будем човек!

Открављен

Први зраци Сунца стигли су до мене

и крв је поново јурнула кроз вене.
Крв је учинила да се заруменим

када сам почео од топлоте да шеним.

Волим то Сунце, чак и те зубе

ујутру знају најлепше да љубе.

Раширеног загрљаја прима ме у себе

и не да да његово чедо озебе.

Топлина ме обузима, то је тако лепо

овај дар са неба, чувам к'о нешто свето.

Пружам руку к' њему, па шта буде

ал' још је савршено недостижно за људе.

У слику се претвара на самом крају

када све чаролије најлепше нестају.

Ширим руке и мислим, овај бол ће проћи

Новог јутра, моје сунце ће поново доћи.

Ослобођен

Од раног јутра

чекаш сутра,

да буде боље

ал' немаш воље.

Дижеш се гладан

стан ти је јадан,

уз то си и жедан;

бар гутљај један.

Осећаш мучнину

док понављаш рутину,

ваздуха ти треба;

због устајалог хлеба.

Прескачеш ствари

и капут стари,

газиш папире

из неположене Лире.

Живот те лаже

огледало каже,

прекидаш тишину

одврћујући славину.

Гледаш кроз прозор

и не рекавши  Позор,

отвараш га на кеца;

хладан ваздух те пресеца.

Последња слика;

та врата велика,

где би живот нашао

само да си изашао.

Лењи, ми

Да ли је то наследно или заразно? Да ли је то завист или наша воља? Шта је то оно што нас чини лењима?

Одговор на све је свакако у нама. У нама је и проблем. Као и за све, постоји предиспозиција, да не кажем таленат за лењост, а после је све ствар нашег (не)труда. Како год, разлог за ту појаву проналазим у два велика проблема.

Први и највећи проблем смо ми сами. Макар се и пола истине крило у предиспозицији за лењошћу, она постоји. То јесте нешто наследно и не можемо против тога. У ствари, лажем. Наравно да можемо, али то је већ питање наше личности и карактера. У великом броју случајева то је грешка из раног детињства и периода одрастања где човек стиче своје животне навике. Ту се налази грешка васпитавања од стране родитеља дозвољавајући свом детету да се превише ''одмара''.

Колико вам се пута десило да Урадите то сутра­? Међутим, сутра је обично много дужи период него како се чини. Лаж звана Ја ћу то сутра је лаж о времену које имамо (читајте немамо). Та лењост која нам узима драгоцене тренутке, живот касније зна да казни што смо их потраћили. Чак ни сад није довољно искоришћено време. Сад је већ изговорена реч и припада прошлости. Ипак, временски период од сад до сутра је несхватљиво дуг и неприхватљиво кратак, како се узме. Са друге стране ту је лењост за одређене ствари којих се не прихватамо због сопственог задовољства, малог или великог. Рецимо, кревет изјутра свакако делује као рај за оне које натера аларм да изађе из истог. Колико сте се само пута колебали у школским данима да ли да останете у кревету јер један дан у школи можете и да прескочите. Тај дан обично зна да се понови уколико прође некажњено.

Још један узрок лењости је још једно наше задовољство. Задовољство је незахвална реч за такво нешто. У питању су модерне технологије, конкретно рачунари. Могућности које се протежу у недоглед свакако су привлачније од обавеза у реалном свету. Макар то било и основно сређивање собе. Свакако је лакше сести за рачунаром и укључити Фејсбук, Твитер, неку игрицу или једноставно блејати по интернету и бити жртва модерног света.

Лењост се не лечи. Она закопава, затупљује и интелектуално убија. Лењост криви кичму, квари вид и чини живот досадним. Лењост је оно што нас чини робовима живота и стварима које нас привидно усрећују.

      Зато, не чекајте прави тренутак. Не чекајте сутра, ни касније. То што чекате је одавно прошло или је превише далеко од вас. Студенти учите, одрасли радите. Људи, будите људи. Изађите ОДМАХ, усрећите и насмејте неког. Помогните другоме и урадите нешто за свој живот. Други немамо.

Побожна

Пре но што посустанеш

и кажеш Не могу!

Иди у цркву

и помоли се Богу!

Јер из искушења,

што те дави

вера ће

да те избави.

Не треба бити верник

првог реда,

да би схватио да неко

одозго гледа.

Вера је,

кажу зналци

чврста и тврда к'о опанци.

Увек веруј

да добро чека,

и након што те снађе

невоља нека.

Зато љубави

себе удостоји,

и сети се 

да Бог постоји.

Недовољна

Често те волим јако, преслабо

Увек те загрлим чврсто, лабаво

Понекад вичем тихо, прегласно.

А опет ти шапућем најтише.

Гледам те очима лудог, нормалног

Теби хитам брзо, преспоро

Пољубим те најмекше, хладно.

А ипак те волим највише.

Због тебе скачем највишље, прениско

И скачем најдаље, прекратко

Причам ти љубав љубазно, дрско.

И радим све што ми је мрско.

Пружам ти руку пажљиво, офрље

Подмећем леђа храбро, кукавички

Због тебе се осећам богато, бедно.

А и даље си све моје вредно.

Желим

Желим да те водим

да те склоним од злих људи,

од ружних лица.

Желим да те отмем

да ти се душа поред моје буди.

Да ти је живот срећа,

а срећа ситница.

Моја си.

Желим те.

Желим да те заштитим од зуба Сунца,

од угриза зиме.

Хоћу да будеш моја

да ти нико други не зна име.

Желим да ти отерам ноћну мору

да заспиш са осмехом,

и насмејана дочекаш зору.

Желим 

да те не делим.

Желим

да те желим.

Испред свих

Некад сам волео људе

они су били мој дом,

а данас ми исти суде

јер сам срећу нашао с' њом.

Идите, кажем, другови прави

она ми је једини друг,

онда кад сте ми радили о глави

она је испунила круг.

Хвала, ал' нека. Ваше помоћи је доста,

моју тешку реалност назвали сте сном,

моћи ћу без вас ако ће то да ме кошта

једине и праве љубави с' њом!

Присутна

Потајно се трудим,

волим те, а не знам,

свој живот чувам

а за тебе бих у бездан.

Немам те, а имам

туђа си, за мало,

да те пољубим не смем

ал' на памет ми је пало.

Чувам те к'о тајну

шапућем да волим,

био јак да издржим

али не и да преболим.

Живиш

А шта да ти кажем једино моје
видиш и сама како ствари стоје.

Почео сам да пијем
к'о да нешто кријем.

Јер било шта да је, туга и бол
све то однесе алкохол.

Све то вода однесе

као што љубав човека понесе.

Инспирације имам колико и самоће
ето тако мене у животу хоће.

Оставивши тебе
зезнух самог себе.

И сутра ћеш ме наћи
где бораве скупљачи.

То сам ја, увек био
кад сам добру оставио.

Није страшно, тешим се
на целу ствар смешим се.

Кад дрво одсечеш нагло
нећеш оборити цело стабло.

Зато идем напред јер ми је драго
што иза себе имам благо.

Богат сам за једну
свега вредну.

Знај да си
овде добродошла
иако си прошла.

Алкохоличарска

Ако сам неком слао поруке глупе,

синоћ сам био пијан к'о дупе.

Опет ме је пиво узело под своје

зато кога сам упознао- данас не знам ко је.

Заспао на плочнику, то ми је знак

а пре тога сам се правио да сам много јак.

Осећај хмеља, надутост од квасца

имао сам стомак попут прасца.

Био сам заљубљен, више пута

имао сам поглед који трезне гута.

Био сам смешан, у тренутку скењан

и немам намеру да се мењам.

Невера то је, к'о љубав права,

зато ме од јутрос убија глава!

Прошла

Била си посебна
неко ко се воли,
када сам то схватио било је касно.
Извини
што нисам био бољи.

Некада нагла, можда и прека
била си она која рану соли,
поврх свега си била најбоља.
Извини
што нисам био бољи.

Знали смо се волети као нико други
после љубави бисмо заспали голи,
али све то човек касно цени.
Извини
могао сам бити бољи.

Тамо, где почињем ja

Ко си ти?
Баш ти који сада читаш ове редове,
као да немаш шта друго да радиш.
Па тумараш по синапсама мог мозга,
Мог ума
Мог подрума.
Ето, ја се потрудих
да напишем нешто лепо
чисто
да се тргнем из загрљаја стварности,
мало грубог загрљаја.

Зато сам побегао овде
а ти си ме нашао.
Добродошао!
Шта сад, бићу добар домаћин.
Почастићу те искреношћу

и стиховима насталим
услед прекомерне среће
или неописиве туге.
Како год.
То је мој живот,
то је живот свих нас.

Извини
због бајатих афоризама
нисам дуго силазио доле
али
Има и оних мање бајатих
које сам нашао негде успут.
Размишљао сам о нечему
што је ван мог домета
мог ума,
па је све то туђе.
Ја и немам нешто посебно моје
ето, ово што видиш, то је.
Кад дође инспирација
дође и лош тренутак,
па оно што остане
запишем.

Тако написах Реч Аутора.
Можда је превише апстрактно
мало ко ће и да разуме шта сам хтео,
Али ја разумем
и мени је то довољно.
Доста је било због других.
Елем,
за оне који ме мање знају
ту је О Аутору,
лепо написано, најлепше
Зар не? Зашто?
Зато што је туђе.
Ту ћеш наћи свет
мој свет,
дволичан и безосећајан.
Удариће те суровост времена,
времена
у коме се аутор налази
и сналази.
Ти добри човече
који не разумеш ове речи
и тај свет у коме ја живим.
Коме је све лепо,
који се свима смешиш, а не знаш ко је
који све љубиш, а не знаш са ким се тај љубио.
Коме је живот цвеће
а околина врт.
Теби, коме је највећи проблем
шта обући
и какво лице данас ставити...
Дедер
Изађи
Нађи друго место за убијање времена
јер је ово довољно убијено
од стране таквих као што си ти.

Живели!

Биће боље кад преноћи

Ето, лепо сам рекао. Магија љубави. Зачаран круг. Прође још једна. Још једном сам рекао чаробну реч, упутио чаробне мисли, написао магичне речи. Мада, било је боље, било је најбоље. Било је више, било је лепше, најлепше. Поправљам се? Можда. Не бих успео сам, наравно. Трудио сам се, грешио, исправљао, допуњавао...

      Превише сам био искрен, премало био добар. Премало за такво нешто. Био сам пажљив, нежан, груб. Контролисао сам се кад треба, експлодирао кад не треба. Све сам био. Прошли смо све кад је било најтеже, и одустали пред сам крај. Побегао сам при измаку сопствене снаге само због страха, себичности, и на крају због губитка наде за боље. Не поносим се.

          Зато завршавам круг, или га тек почињем. Озбиљан круг. Круг кривице, самосажаљења. Још једном удавићу тугу алкохолом, у друштву познатих и непознатих. Упознаваћу нове, сетити се старих. Кад будем најусамљенији падаћу најниже. На жалост, само сам ја тога свестан. Сваком је његова туга највећа. 

         Креће период размишљања. Оног размишљања када нешто изгубиш. Изгубиш нешто вредно. Период кајања. Шта, како, зашто...?  Таман посла да хоћу све да знам. Што више знам, више ме занима, а самим тим више је питања. Јесте то сврха живота, мислим сазнање, али неке ствари је боље не знати. Истина боли увек.

          Можда је то увек и била моја грешка... превише искрености је мене ослобађало, а друге повређивало. Објективно, ја сам лош. Субјективно, не знам, њихова ствар. Можда бих се и вратио, још увек о томе размишљам. Као што сам се ја променио, променило би се све остало. Ко хоће, и ко може. Али када се ја будем одлучио биће касно. Дежа ви. Као и увек. То је онај тренутак кад виша сила више нема утицај на нечију одлуку, и драго ми је што је тако. Од виших сила добијамо само мање. Драго ми је што је онако како се замисли, то је добра ствар, права ствар.

         Не мисле сви исто, тако и ја. Тешко је ићи против себе, само да би удовољио себи.   Да, контрадикторан сам.  Чак и самом себи. Није лако одлучивати, донети одлуку о којој ћеш размишљати дуго, дуго након тога. Питати се да ли је исправна, права, најбоља. Питати се да ли је могло другачије, да ли би било боље, шта би било боље. Онда тешиш себе да не би, дође нови дан, ново вече, нове туре и помириш се са истином. Теже је него пре.

              Не волим ја кругове. Као и буквални, превише су досадни, монотони, исти. Трудим се да их разликујем, али неће ни то увек бити исто. Као и сви ми, надам се новом, бољем, коначном. Доста је. Није занимљиво бити увек туђи, бити свачији.

Закључак

И тако

био сам свако.

Желео свашта

а то је била моја машта.

Волео сам своје,

и препознао све боје.

Био сам све

од господара до слуге.

Али никада, као с њом

нисам видео боје дуге.

Нисам ни добар био

зашто бих то крио.

Лоше сам ценио, добре губио

пружену љубав често сам убио.

Ретко сам трајао,

више дотрајао.

За мало сам жив

и за то сам крив.

И што дишем ваздух туђи

и што сам с годинама мање луђи.

Немам више снаге

да тражим особе драге.

Иако ми је драга свака

није ми фора јака.

Када је шанса проста

мени није доста.

Као човек, и ја ка вишем тежим

а тако од тога бежим.

На себи сам дуго учио

па сам на крају закључио:

Човек не жели савршено

јер би било свршено.

Као ништа

Сузе у очима

парови пред њима,

загрљени, срећни, а ја

тужан пред свима.

Није ми жао растанка

већ због њеног бола,

питам се, колико ће

за пребол требати алкохола.

Суза навире

али покренути се не да,

чекаш пораз с' леђа

али он ти дође с' преда.

Грло јако боли

горчина због блока,

већ вољена силуета

ишчезава из ока.

Сломљен постајем

док емпата постајем,

прешавши једну кризу

за нову поново добијам визу.

Док сам ишао ка вису

пао сам на дупе,

тамо где други буше

ја попуњавам рупе.

Добре девојке падају

док срећу имају глупе,

нису навикле да губе

зато чувају своје зубе.

Нема победе без жртве

за добробит целе групе.

И ја бивам поражен

постајем поразом згажен.

Трудим се да ћутим бар вечерас

све сам ионако покварио причом,

а и зашто причати озбиљно

када она то сматра кичом.

Гледаћу још тренутак

како остављам предивно биће,

а већ сутра ћу бити чињеница

која нема покриће.