Лењи, ми

Да ли је то наследно или заразно? Да ли је то завист или наша воља? Шта је то оно што нас чини лењима?

Одговор на све је свакако у нама. У нама је и проблем. Као и за све, постоји предиспозиција, да не кажем таленат за лењост, а после је све ствар нашег (не)труда. Како год, разлог за ту појаву проналазим у два велика проблема.

Први и највећи проблем смо ми сами. Макар се и пола истине крило у предиспозицији за лењошћу, она постоји. То јесте нешто наследно и не можемо против тога. У ствари, лажем. Наравно да можемо, али то је већ питање наше личности и карактера. У великом броју случајева то је грешка из раног детињства и периода одрастања где човек стиче своје животне навике. Ту се налази грешка васпитавања од стране родитеља дозвољавајући свом детету да се превише ''одмара''.

Колико вам се пута десило да Урадите то сутра­? Међутим, сутра је обично много дужи период него како се чини. Лаж звана Ја ћу то сутра је лаж о времену које имамо (читајте немамо). Та лењост која нам узима драгоцене тренутке, живот касније зна да казни што смо их потраћили. Чак ни сад није довољно искоришћено време. Сад је већ изговорена реч и припада прошлости. Ипак, временски период од сад до сутра је несхватљиво дуг и неприхватљиво кратак, како се узме. Са друге стране ту је лењост за одређене ствари којих се не прихватамо због сопственог задовољства, малог или великог. Рецимо, кревет изјутра свакако делује као рај за оне које натера аларм да изађе из истог. Колико сте се само пута колебали у школским данима да ли да останете у кревету јер један дан у школи можете и да прескочите. Тај дан обично зна да се понови уколико прође некажњено.

Још један узрок лењости је још једно наше задовољство. Задовољство је незахвална реч за такво нешто. У питању су модерне технологије, конкретно рачунари. Могућности које се протежу у недоглед свакако су привлачније од обавеза у реалном свету. Макар то било и основно сређивање собе. Свакако је лакше сести за рачунаром и укључити Фејсбук, Твитер, неку игрицу или једноставно блејати по интернету и бити жртва модерног света.

Лењост се не лечи. Она закопава, затупљује и интелектуално убија. Лењост криви кичму, квари вид и чини живот досадним. Лењост је оно што нас чини робовима живота и стварима које нас привидно усрећују.

      Зато, не чекајте прави тренутак. Не чекајте сутра, ни касније. То што чекате је одавно прошло или је превише далеко од вас. Студенти учите, одрасли радите. Људи, будите људи. Изађите ОДМАХ, усрећите и насмејте неког. Помогните другоме и урадите нешто за свој живот. Други немамо.