Живот, у преводу

Ово је живот. Није игра.
Нема новог почетка.
Нема живота у штеку.
Нема скривених фора.
Само ми, и живот.

Живот, иако лоптастог облика, он није савршен.
Као ни сама лопта.
Има ту рупу, тај вентил, који нам узима ваздух.
Који нам узима душу.
На исту ту рупу, душу и добијамо.
Али, не удишемо ми свачији ваздух.
Треба наћи праву, треба наћи квалитетну особу, али...
најпре, треба наћи.
Живот је таквог облика због свог природног окружења.
Еволуирао је у ствар која се лакше котрља.
Која се лакше може измигољити из загрљаја других. Из загрљаја туђих.
Хитајући ка врху заустављају нас та уста живота која у свој тој несавршености, чини једну савршеност.
Ту долази до дисбаланса.
Без дашка ветра у леђима, на стрмини.
Природа ради своје и узима оно што је сама дала.
Вуче га. Ломи.
У циљу да обори њега, руши све у његовој близини.
Циљ не зна за пут.
Путу није битно средство до циља.
Или се нама то тако само чини?!
Или је свет почео превише брзо да иде, па га ми не стижемо.
Или то не желимо.
Свет јури за циљем исто као ми.
Али циљ за оног другог пристиглог, више неће бити тај.
Крај. Врхунац. Тежња. Победа. Циљ.
Потребан нам је тај дашак ветра да осетимо праву природу.
Да осетимо праву ствар и направимо разлику.
Да увидимо да нисмо ми ти који иду назад, већ неко други хита ка циљу у жељи да га промени.
Да, када стигнемо на циљ, схватимо да је у питању круг.
Да смо ми то сами.
И да смо сами себе победили.
Када најзад то схватимо, почећемо да се супротстављамо.
Претворићемо се у нешто што нисмо.
Претвараћемо се да нам је све равно, али да ипак имамо неку висину.
Онда ће пасти жртве на обе стране.
Остављаћемо ране тамо где највише вредимо.
Обележаваћемо тај пут капљицама крви.
Не због страха да се изгубимо.
Већ због страха да се вратимо.
На том путу изгубићемо и живот, како бисмо исти ослободили!