Када ме живот повуче назад
и зграби канџама својим,
појавиш се као сенка
и подсетиш ме зашто постојим.
Док се низ литицу наопачке котрљам
и сустижу ме грумени већи,
љубављу ме вадиш из бунила
и вичеш за мном: ''Крећи!''
Док стружем асфалт леђима
и на њему остају ране,
својим срцем подупиреш бетон
приморавајући асфалт да стане.
Нема коментара:
Постави коментар