Ето, лепо сам рекао. Магија љубави. Зачаран круг. Прође још једна. Још једном сам рекао чаробну реч, упутио чаробне мисли, написао магичне речи. Мада, било је боље, било је најбоље. Било је више, било је лепше, најлепше. Поправљам се? Можда. Не бих успео сам, наравно. Трудио сам се, грешио, исправљао, допуњавао...
Превише сам био искрен, премало био добар. Премало за такво нешто. Био сам пажљив, нежан, груб. Контролисао сам се кад треба, експлодирао кад не треба. Све сам био. Прошли смо све кад је било најтеже, и одустали пред сам крај. Побегао сам при измаку сопствене снаге само због страха, себичности, и на крају због губитка наде за боље. Не поносим се.
Зато завршавам круг, или га тек почињем. Озбиљан круг. Круг кривице, самосажаљења. Још једном удавићу тугу алкохолом, у друштву познатих и непознатих. Упознаваћу нове, сетити се старих. Кад будем најусамљенији падаћу најниже. На жалост, само сам ја тога свестан. Сваком је његова туга највећа.
Креће период размишљања. Оног размишљања када нешто изгубиш. Изгубиш нешто вредно. Период кајања. Шта, како, зашто...? Таман посла да хоћу све да знам. Што више знам, више ме занима, а самим тим више је питања. Јесте то сврха живота, мислим сазнање, али неке ствари је боље не знати. Истина боли увек.
Можда је то увек и била моја грешка... превише искрености је мене ослобађало, а друге повређивало. Објективно, ја сам лош. Субјективно, не знам, њихова ствар. Можда бих се и вратио, још увек о томе размишљам. Као што сам се ја променио, променило би се све остало. Ко хоће, и ко може. Али када се ја будем одлучио биће касно. Дежа ви. Као и увек. То је онај тренутак кад виша сила више нема утицај на нечију одлуку, и драго ми је што је тако. Од виших сила добијамо само мање. Драго ми је што је онако како се замисли, то је добра ствар, права ствар.
Не мисле сви исто, тако и ја. Тешко је ићи против себе, само да би удовољио себи. Да, контрадикторан сам. Чак и самом себи. Није лако одлучивати, донети одлуку о којој ћеш размишљати дуго, дуго након тога. Питати се да ли је исправна, права, најбоља. Питати се да ли је могло другачије, да ли би било боље, шта би било боље. Онда тешиш себе да не би, дође нови дан, ново вече, нове туре и помириш се са истином. Теже је него пре.
Не волим ја кругове. Као и буквални, превише су досадни, монотони, исти. Трудим се да их разликујем, али неће ни то увек бити исто. Као и сви ми, надам се новом, бољем, коначном. Доста је. Није занимљиво бити увек туђи, бити свачији.
Нема коментара:
Постави коментар