Песма Прва

Снага поезије

Оловка и папир, пороци су моји

Завистан ћу бити, док поезију пишем

И све док ми живот сате броји

Знаћу за ким патим, и за кога дишем.

Чујете ли робови, моја је туга већа

Узалуд сте уздизали степенице к` Богу

Кад сам написао прву песму, видео сам шта је права срећа

Ја пишем поезију, јер хоћу и могу.

Када идеш мени, пази добро, побро!

Кораке на путу непрегледном, бројим

Путеви су ови од мастила мога

Иза сваког стиха, поносито стојим.

Хиљаду речи, вреди једна слика

И хиљаду речи песма једна вреди

Но, кад се истина каже, и изгуби са видика
Заборављена биће и почеће да бледи.

Истину вам браћо, пуну туге зборим

А истине се праве ко ђавола бојим

Ја само хоћу срце да отворим

И коначно да почнем, судбину да кројим.

Поезија ће моја, све то вама рећи

И лажи и истине, што у друштву круже

Поезија се моја не сме порећи

Она ће учинити да трајемо дуже.