Друштво, пријатељи. Скуп живих бића које познајеш, који само за тебе имају титулу звану Пријатељ.
Одувек сам се водио политиком Онолико вредиш колико пријатеља имаш. Навикнут да још од трећег разреда основне школе континуално губим пријатеље до којих ми је стало, у мени се створила фобија од истог. Зато сам и дозвољавао да ме газе и прелазећи преко свега што ми чине. Погрешио је, мислим у себи, неће више. А онда иста прича. И тако док сам ја њих уздизао они су ме спуштали, толико да сам и објективно на лествици вредности био нижи од њих. Пријатељи! Од жртве не праве хероја већ млакоњу. Од храброг не праве хероја већ лудог.
Не каже се џаба Док не осетиш на својој кожи нећеш знати како је. Нису вредели никакви статуси и мудре речи попут Пријатеља и књига имајте мало, али нека вреде. Ја сам себи најпаметнији и себи највише верујем. Тако сам и веровао да су сви око мене прави пријатељи. Погрешно, веома погрешно.
Није лако немати никог. Немати са ким да попричаш када ти је најтеже, макар те он и не слушао. Знате шта? Оловка и папир су бољи пријатељи од сваког (не)пријатеља. Папир неће замерити на преобимном излагању, на досади. Папир ти неће пребацити за грешке и поступке. Елем, онда сам изгубио једног, па другог, па трећег. Али нешто више од тог животног губитка зачудило ме је нешто сасвим друго: Без њих сам могао, као и они без мене.
Пријатељи, је л' се то маже на 'леба?
Двадесет и једну годину сам живео у заблуди скупљајући пријатеље као сличице. Наравно, не толико широкогрудно прихватајући сваког, али опет... Претерана доброта је прецењена дисциплина. Најгора грешка човека је да на прву за неког другог сматра да има исте ставове као и он. То је корен проблема.
Оптерећен мишљењем других о мени, потчињавао сам се најгорима и чинио незахвалнима. Јесте, и даље мислим да нема особе која мисли нешто лоше о мени, али управо то је доказ да и даље грешим, иако знам чињенично стање. Човече, па ако ти неком поклониш чоколаду ( за коју се зна да при конзумирању изазива осећај среће), а тај неко је алергичан на њу, онда ће ти он то узети за зло, једноставно.
Пријатељ и познаник није исто. Познаник је оног кога познајеш, а ко ти је саговорник ретко и случајно. Пријатељ је мало комплексније биће. Пријатељ није само човек за тебе, већ је човек уопште. Пријатељ окрене твој број па пита Како си? Шта има? Како живиш? Он ће те првог позвати за неки догађај, а ниси му шкарт- резерва. Пријатељ не каже Учинићу ти, вратићеш ми. Не гледа корист у услузи. Нити каже Учинио си ми, вратићу ти. Пријатељ је, без обзира на финансијско стање, статус у друштву ( мада су у овом времену те две ствари узајамно повезане) и године, пријатељ.
И онда прочиташ претходне редове опет, присетиш се, ставиш на папир и проста рачуница ти каже да си живео у заблуди званој Пријатељство, односно како стоје ствари.
У свету лавова мораш бити лав. Бити поштен у непоштеном свету чини те само глупим.
Што се тиче мог свежег сазнања,било је крајње време да се упознам са тиме. Незнањем живљења не угрожавам само себе, већ и особе око мене до којих ми је стало. Уметност живљења склања мени драге особе од непријатних ситуација. А када имам неког таквог поред себе, свакако бих дао све да га заштитим од свега, као што је сада случај. Једини проблем је што сам свестан времена које ће морати да прође, док све то не почнем практиковати у потпуности.
И наравно, не плашим се самоће (више). Свака крпа нађе закрпу. Добар човек нађе доброг, а лош... њему доброг. На крају схватиш да живиш и бориш се само за најважније ствари које су вредне сваког бола: Да се пробудиш крај вољене особе, примиш у наручје рођено дете и загрлиш их заједно. За мене, то је свето српско тројство. Све остало прође.
