Ко зна, зна

Није лако остварити снове. То знају они који су их остварили.

Није лако ни пронаћи снове. То не могу знати они који их нису пронашли.

Није лако бити болестан. Није лако ни трпети болесног.

Није лако бити човек. Нарочито када си окружен животињама.

Није лако издвојити се. Није ако се преживљава само у крду.

Није лако давати. То знају они који немају.

Није лако бити први. То најбоље зна онај други.

Није лако бити задовољан собом онда када други нису задовољни тобом.

Није лако живети онда када преживљаваш.

Није лако дићи се када никада пре ниси пао.

Није лако ствари урадити данас ако сутра не постоји.

Није лако бити неко ко је био пре тебе.

Није лако бити нико онда када си некада био све.

Није лако, али је могуће.

Френд није тренд

   Никада нисам подносио малодушност у честитању рођендана преко друштвених мрежа. Разлог је једноставан: Друштвена мрежа подсети твоје пријатеље да ти је сутра, односно данас рођендан. Свака част изузецима који се не проналазе овде (под условом да неко ово прочита).  

   Како се састојимо од сопствених убеђења, тако њих треба и да се држимо. Лично не практикујем честитање рођендана преко друштвених мрежа (у даљем тексту ће се спомињати Фејсбук као најпопуларнији сајт тог типа), бар не преко зида (wall-a). Ако сам спречен да пошаљем смс поруку, урадим то преко поруке на Фејсу (а не Фејзу). Да ми је на било који оносвемирски начин онемогућено и да то урадим, и да ме силе небеске терају да то урадим преко зида, написао бих нешто више од Срећан рођендан, све најбоље (са све смајлијем). На крају, потрудио бих се да бар ту особу којој честитам, знам. Која је поента да неком френду пожелите срећу ако га не знате? Шта ако је човек веома изопаченог ума који у свом подруму држи родитеље завезане за стуб у локви крви? А ви му желите све најбоље. Је л да да нема смисла?

   Како бих се вратио на малодушност честитања рођендана са почетка теме изнећу следећу статистику:

2010. године ми је рођендан честитала 74 особа, док је 2012. године то учинило 92 особе. Како ми се број френдова смањио до наредне године, број оних који ми желе сву срећу овог света се смањио на 57. Може бити да су ова смањења повезана.
(извор: Тајмлајн)
   Узимајући у обзир то што ми се ове године број виртуелних пријатеља још више смањио у односу на претходну, смањио се и број оних који су ми честитали рођендан. ШЕСТ ПУТА! Што је наравно и очекивано будући да мојим ПРИЈАТЕЉИМА није изашло обавештење о мом дивном дану. Искрено, моја очекивања се јесу испунила, колико позитивна, толико и негативна. Рођендан ми је честитало седам особа/пријатеља , не рачунајући ужу фамилију, сајт КупујемПродајем и Уникредит банкомат. Могу да кажем да се након тог теста много боље и чистије осећам. Сад сам бар са пријатељима начисто, а и поштедио сам себе куртоазног захваљивања штурим графитима.
   Оно што сада нећу рећи јер ви нећете послушати је следеће: 
Ако бар имате пријатеље тамо где им није место, не осећајте се обавезним да им честитате рођендан само зато што вам је изашло обавештење о томе. Оно није намењено свима.

Самоспознаја

  Једна од најчешћих ''услуга'' коју тражимо од људи у нашој околини јесте поштовање. Тражимо да поштују нашу личност, оно ко смо и одакле смо. Тражимо нешто што ни ми не познајемо у потпуности.

   На скорашњем разговору за посао требало је да кажем нешто о себи, о својим хобијима и интересовањима. Узимајући у обзир трему коју сам имао, рекао сам тек трећину ствари које одражавају мене као индивидуу. Да ли се онда трема уопште може узети као оправдање у овом случају?

   Скоро свему су нас научили у школи, само не како да поштујемо и уздигнемо себе. Како да се усавршавамо као личности. Као што је Робин Шарма написао: Ако немате времена за себе, то је као да возите ауто, а да немате времена да станете и сипете гориво. Многи од нас живе а да уопште и не помисле да стану и упознају себе. Уколико сами не знамо ко смо и од чега смо направљени, како онда други да знају шта, односно кога треба да поштују?

   Данас је доста тога изобличено и померено из тачака нормалних вредности. Борећи се са непријатељима и пријатељима нисмо ни приметили колико је времена прошло. У међувремену смо доста тога научили и постали неко други. Можда бољи, можда гори. Свеједно, тај период самоспознаје нам је потребан како нам више не би наметали њихов систем вредности и њихова правила. Ако већ тражимо то поштовање, односно правила односа њих са нама, треба на кратко стати и та правила одредити. 

   Дакле, ако то већ нисте урадили, изолујте се и почните да размишљате о себи. Сазнајте шта је то што Вас издваја из масе и имајте то у виду када се будете борили за себе. Када нешто тражите, откриjте бар шта тражите!

Усамљени

За вас тужне и загрљаја жељне

што са собом водите ратове очигледне, 

ви што сами проводите вечери недељне

зар нико да вас удостоји бар љубави једне?

Као што пуж своју кућицу тражи

тако и ви тражите пут,

некогa ко ће вас волети искрено, без лажи

и неће бити вечито љут.

Вама који сте у ковитлацу живота изгубљени

пишем све ово инспирисан мраком,

знајте да је сада баш исто мени
док сам у потрази за светлијим зраком.

Завршна

Спојио сам године као да су кента

зато сада имам звање апсолвента.

Знања сам био као воде жедан

зато сам могао да завршим још један.

Непроспаване ноћи због скрипти и књига

месецима су биле само моја брига.

Мада кад' би наишло мало теже штиво

учење бих заменио за друштво и пиво.

Тако је и било, и жао ми није

што ме годинама уназад беспарица бије.

Јер добро каже пословица стара:

''Где је живот тежак, ту се човек ствара''.

На позорници

       KУД-у ''14. Октобар'' из Крушевца

Слика са турнеје у Пољској, Леборк

     

Тишина.
У сали већ доста људи има.

Благи звук 

елисе

док се укључује клима.

Тишина.

Сада је видљиво 

оно што смо крили;

и ми се откривамо

док завеса мили.

Неизвесност расте

ћутке човек гледа,

али још увек

 мрак

открити нас не да.

Нама срца куцају

брже од елиса,

док у глави понављамо

репертоар биса.

Рефлектор се пали

да отера тмину,

нама поглед одлута

негде у даљину.

Осмех је на лицу

другачије се не сме,

цела сала загрми

од наше громке песме.

Полупаше даске;

синкопа диктира,

ноге саме поскочише

кад хармоника засвира.
Вода нас облива

ал' став имамо исти,

нећеш бити играч

ако предан ниси.

Аплауз се протеже

публика је срећна.

Eх да наша срећа

може бити вечна!

Уследио је поклон

ал' људи нису сити,

знају они добро

да ће биса бити.


                                                     
  

Само још једна прича о времену

Пролази.

Давно заборављене успомене. Некада, где си се као дечак играо у дворишту. У дворишту испред куће срећне породице. 

Све наде су некада стајале у твој џеп; сличице, кликери, бомбоне, новац за чоколаду кришом гурнут од твојих теча, стрина, ујки...

Своје снове пакујеш у само један мрачни кутак. 

Са хрпом несложених новчаница и једне полупоцепане карте градског превоза, гура се паковање кондома.

Забава или одговорност?

Детињство или одрастање?

Тешка времена. Твоји више немају времена за тебе. Нема више нежних речи, загрљаја. Кад боље размислиш, није их ни било у изобиљу.

У огледалу свако јутро гледаш исту особу. Не мењаш се, то те љути. Кад ће тебе да сматрају одраслом особом?

Чекаш прекретницу, али ниједна до сада није била за тебе.

Оно и даље пролази.

Свако бира свој пут. Ти си пошао оним којим није нико теби познат.

Осећаш се усамљено, запостављено, несхватљиво. Осећаш да не припадаш нигде.
На крају те то учини неосетљивим. Неосетљивим за друге, за себе, за стварност.

Детињство се прекида нагло. У ствари, детињство се прекинуло много година пре него што си ти схватио.

Касно је.

Тунел којим си кренуо изабран је твојим резултатима. Мрак.

Појављују се нови људи. Нови пријатељи, нови издајници.

Спреман си за нови почетак. Стављаш маску. Прилика да сакријеш све лоше стране твоје прошлости, али не користиш то.
Не трудиш се да будеш јачи од себе јер је ипак природа најјача.

Настављаш да живиш препуштен судбини и самом себи.

Мрзиш и грлиш. Волиш, а гураш од себе.
Живиш са светом, а не подносиш га. Желиш да си неко други, негде другде.
За друге ти и јеси неко други. За свет ти имаш милион личности, а за себе, само једну... и њу желе да узму.

Победник

У мени си пробудила зору

најављујеш прелеп дан,

ти си пучина мом мору

спокој си за мој сан.

Газиш све тужно у мени

немилосрдни си ратник против зла,

 ти си та крв у вени

која ме једина оживети зна.

Измамила си ми заставу белу

и учинила да ме љубав освоји,

зато узми награду целу

јер сви су успеси твоји.

Против тебе

Дође ми да ти кажем иди

можда ти се други свиди,

али џаба када сви виде

да ми љубав са тобом иде.

Кажем ти да баталиш причу

тада се претворим у чичу,

језиком владаш к'о стихија

и признајем, то ми прија.

Од себе кријем твоје мане

и понекад нова зна да кане,

али знам да ту нешто не штима

када си ти препуна врлина

Мозак се бори, срце се не да

око још увек жели да те гледа,

а ја се као уопште не бојим

да без тебе сутра постојим.

Јутарња чула

Са небеског свода нестаје ноћно црнило. Небо почиње да гори од првих јутарњих зрака.

Птице исписују невидљиве кругове комбинујући их са својим цвркутом.

Слушај!

У даљини, Сува планина пара небо, ослобођајући се последњих слојева јутарње магле.

Први звук говорног апарата у семафору опомиње: дан је почео.

Ужурбани кораци радника се преплићу са тромим корацима још нерасањених школараца.

Два типа живота. Одговорност и безбрижност. Ствари подједнако важне.

Само слушај.

Једна старица немирним кораком иде према Цветној пијаци вукући торбу-колица. После ко зна колико времена, спавала је дуже него иначе.

Свет се тек буди, на ружама је и даље видљива роса. Јутро је, али старица има осећај да касни, да је преспавала дан. Она зна!

Ослушни!
Звук отменог предења дизел мотора аута спушта се са моста и меша се са првим брзаком у Нишави.
Поред, на кеју, уз флашу јефтиног сока, чистачи се одмарају од напорног скупљања трагова претходне ноћи.
Слушај!

Ослушни свих седемдесет откуцаја твог мирног срца.
Осети струјање ваздуха кроз твоје ноздрве које ту и тамо изазове кратко хркање. Помери се, намести се. Тако.

Топлота поподневног сунца не може ти ништа преко јаких ролетни. 

Не може те пробудити ни гласно разбијање бетона хилти-бушилицом испред твоје куће.
Радник као да ти враћа мило за драго, али ти нећеш да знаш.

Нећеш се сећати да си се пијан наглас смејао човеку који спава у свом багер-возилу, чекајући почетак јутарње смене.

Ти спаваш.
Да ли чујеш бес у старици која је завршила своју јутарњу рутину? 

И даље криви себе што је два сата више провела у свом кревету. Далеко од сунца, далеко од људи.

Да ли слушаш?
Слушаш, aли не чујеш!

Против времена и себе

Пролазе сати, долазе минути, секунде.
Стижем. 
Погледом ти клизим преко развучених усана. Савршени зуби.
Оцењујем ти изглед и резултате преносим себи. Прошла си.
Одмарам очи фокусом у даљину. Смирујем тело, смирујем срце. Не престајем да се кезим.
Узалуд чекам, улица је празна.
Нема аута да ме примора да станем, да одложим први сусрет, бар за неколико тренутака.
Да ли да чекам. Да кренем?
Још неколико погледа у низу на обе стране празне улице. Завидели би ми сви уџбеници о безбедности у саобраћају. Постао бих њихов узор, пример.
Молим универзум за још неколико тренутака. Не желим ништа да покварим. Не и њу.
Чешкам се по коси. Не, не сврби ме ништа. Једноставно се чешкам. Сам себе, буквално.
Желим да развучем време покретима.
Постајем свестан најмањих детаља у кругу од десет метара;
Намерно неправилно избрушен камен на капији тврђаве.
Окрзнути део ивичњака.
Пропале бетонске плоче на мосту.
Избледеле линије на путу.
Покварена улична сијалица.
Слике, флешбекови, машта, изговори.
Још само неколико тренутака. Само још мало одлагања тражим.
Трећину боце напрсканог антиперспиранта поражава једна капљица зноја.
Имам тај глупави осмех на лицу. Ја сам поглавица Велики Кез.
Вртим телефон у десној руци. Центар кружнице ми је ОК дугме.
Вртим. Вртим.
Стотине мисли о круговима, елисама...
Зауставља се време.
Река, људи, птице... све је стало.
Само се она и даље приближава.

Лењост, болест богатих

  То је оно што нас редовно прати кроз живот.

Болест за коју нема лека. Навика које се не можемо отарасити.

Питање на које многи немају адекватан одговор, немају никакав одговор, или их једноставно мрзи да размишљају о њему.

    Стање свести које не бих ни сврстао у стање, а камоли у свесност.

   Ова појава је у стању да обори најјачег, затупи паметног, и сваку жељу за помаком баци под ноге.

Дешава се и да сасвим случајно изазове навалу инспирације као што је сада био случај.

Мозак, Руке, Инспирација и Мрзовоља у окршају века уживо, у мојој соби.
Лењост, често за њу немамо изговора, али увек нађемо разлог.

   Након што јој пође за руком да нас буквално спусти на тврдо тло (мада је у ортаклуку и са меким површинама), крене на нове нивое свог пустошења.

Пође од наших планова, циљева, и почне рушити свет око нас.

Одомаћи се у нашем организму као припадник националне мањине у Србији. Само добије мање права. Увек је можемо контролисати.

Постоје више врста лењости, и припадник сваке од њих је добро препознатљив.

Прва: физичка лењост.

Професионалан назив болести: Квазипарализа.

   Не, то није умор од напорно проведеног дана на послу, факултету или од других дневних активности. Не, ти немаш 50 година. Једноставно, тебе мрзи. 
То је оно кад устанеш ујутру из кревета и мрзи те да одеш до продавнице по хлеб како би ти јео. Тек си сад устао и мора да се одмориш! Бог ти пружа нови дан, нови живот у малом. Пружа ти шансу да успеш, да се поправиш и докажеш. Како Р. Шарма каже: Нови комплет од 24 часа.

Друга: умна лењост.

   Професионалан назив болести: Квазиретардираност-у-мозак.

Мрзи те да учиш, да размишљаш, да причаш. У тренуцима када овај тип болести попусти, дођеш себи и тада почиње процес самоизлечења. Почнеш да размишљаш о томе како си доспео у тај стадијум и гледаш последице тога. Након тог првог дела самоизлечења, прихватања, постоји шанса да се дође до другог: решавања. Уколико се болест не заинати, постоји велика могућност да ћеш почети да размишљаш о евентуалном бекству из тог мрака.

   И док сте читали све ово, успут се сећајући тренутака када вас је захватио овај вирус, вероватно сте и заборавили то да вам је апсолутно нејасан наслов овог поста.
Лењост.

   Болесна особа, којој је остало много мање него што је проживела не може бити лења. Неће дозволити себи тај 'раскош' трошења минута на безгранично излежавање, дванаестсатно спавање и непотребно гледање у монитор компјутера.
   Бити богат значи имати све у животу што је потребно: здравље, храну и кров над главом.
Не допустите да вас уобрази и промени то што сте богати.
   Док трагамо за стварима које иду против нас, и кривимо судбину за све лоше ствари, тако у ствари прикривамо нашег највећег непријатеља: себе.
  Ако са животним богатством постанете лењи, са било каквим другим ћете бити бескорисни.
   Не штедите, али трошите на прави начин.