Само још једна прича о времену

Пролази.

Давно заборављене успомене. Некада, где си се као дечак играо у дворишту. У дворишту испред куће срећне породице. 

Све наде су некада стајале у твој џеп; сличице, кликери, бомбоне, новац за чоколаду кришом гурнут од твојих теча, стрина, ујки...

Своје снове пакујеш у само један мрачни кутак. 

Са хрпом несложених новчаница и једне полупоцепане карте градског превоза, гура се паковање кондома.

Забава или одговорност?

Детињство или одрастање?

Тешка времена. Твоји више немају времена за тебе. Нема више нежних речи, загрљаја. Кад боље размислиш, није их ни било у изобиљу.

У огледалу свако јутро гледаш исту особу. Не мењаш се, то те љути. Кад ће тебе да сматрају одраслом особом?

Чекаш прекретницу, али ниједна до сада није била за тебе.

Оно и даље пролази.

Свако бира свој пут. Ти си пошао оним којим није нико теби познат.

Осећаш се усамљено, запостављено, несхватљиво. Осећаш да не припадаш нигде.
На крају те то учини неосетљивим. Неосетљивим за друге, за себе, за стварност.

Детињство се прекида нагло. У ствари, детињство се прекинуло много година пре него што си ти схватио.

Касно је.

Тунел којим си кренуо изабран је твојим резултатима. Мрак.

Појављују се нови људи. Нови пријатељи, нови издајници.

Спреман си за нови почетак. Стављаш маску. Прилика да сакријеш све лоше стране твоје прошлости, али не користиш то.
Не трудиш се да будеш јачи од себе јер је ипак природа најјача.

Настављаш да живиш препуштен судбини и самом себи.

Мрзиш и грлиш. Волиш, а гураш од себе.
Живиш са светом, а не подносиш га. Желиш да си неко други, негде другде.
За друге ти и јеси неко други. За свет ти имаш милион личности, а за себе, само једну... и њу желе да узму.