Против времена и себе

Пролазе сати, долазе минути, секунде.
Стижем. 
Погледом ти клизим преко развучених усана. Савршени зуби.
Оцењујем ти изглед и резултате преносим себи. Прошла си.
Одмарам очи фокусом у даљину. Смирујем тело, смирујем срце. Не престајем да се кезим.
Узалуд чекам, улица је празна.
Нема аута да ме примора да станем, да одложим први сусрет, бар за неколико тренутака.
Да ли да чекам. Да кренем?
Још неколико погледа у низу на обе стране празне улице. Завидели би ми сви уџбеници о безбедности у саобраћају. Постао бих њихов узор, пример.
Молим универзум за још неколико тренутака. Не желим ништа да покварим. Не и њу.
Чешкам се по коси. Не, не сврби ме ништа. Једноставно се чешкам. Сам себе, буквално.
Желим да развучем време покретима.
Постајем свестан најмањих детаља у кругу од десет метара;
Намерно неправилно избрушен камен на капији тврђаве.
Окрзнути део ивичњака.
Пропале бетонске плоче на мосту.
Избледеле линије на путу.
Покварена улична сијалица.
Слике, флешбекови, машта, изговори.
Још само неколико тренутака. Само још мало одлагања тражим.
Трећину боце напрсканог антиперспиранта поражава једна капљица зноја.
Имам тај глупави осмех на лицу. Ја сам поглавица Велики Кез.
Вртим телефон у десној руци. Центар кружнице ми је ОК дугме.
Вртим. Вртим.
Стотине мисли о круговима, елисама...
Зауставља се време.
Река, људи, птице... све је стало.
Само се она и даље приближава.