Јутарња чула

Са небеског свода нестаје ноћно црнило. Небо почиње да гори од првих јутарњих зрака.

Птице исписују невидљиве кругове комбинујући их са својим цвркутом.

Слушај!

У даљини, Сува планина пара небо, ослобођајући се последњих слојева јутарње магле.

Први звук говорног апарата у семафору опомиње: дан је почео.

Ужурбани кораци радника се преплићу са тромим корацима још нерасањених школараца.

Два типа живота. Одговорност и безбрижност. Ствари подједнако важне.

Само слушај.

Једна старица немирним кораком иде према Цветној пијаци вукући торбу-колица. После ко зна колико времена, спавала је дуже него иначе.

Свет се тек буди, на ружама је и даље видљива роса. Јутро је, али старица има осећај да касни, да је преспавала дан. Она зна!

Ослушни!
Звук отменог предења дизел мотора аута спушта се са моста и меша се са првим брзаком у Нишави.
Поред, на кеју, уз флашу јефтиног сока, чистачи се одмарају од напорног скупљања трагова претходне ноћи.
Слушај!

Ослушни свих седемдесет откуцаја твог мирног срца.
Осети струјање ваздуха кроз твоје ноздрве које ту и тамо изазове кратко хркање. Помери се, намести се. Тако.

Топлота поподневног сунца не може ти ништа преко јаких ролетни. 

Не може те пробудити ни гласно разбијање бетона хилти-бушилицом испред твоје куће.
Радник као да ти враћа мило за драго, али ти нећеш да знаш.

Нећеш се сећати да си се пијан наглас смејао човеку који спава у свом багер-возилу, чекајући почетак јутарње смене.

Ти спаваш.
Да ли чујеш бес у старици која је завршила своју јутарњу рутину? 

И даље криви себе што је два сата више провела у свом кревету. Далеко од сунца, далеко од људи.

Да ли слушаш?
Слушаш, aли не чујеш!