Тамо, где почињем ja

Ко си ти?
Баш ти који сада читаш ове редове,
као да немаш шта друго да радиш.
Па тумараш по синапсама мог мозга,
Мог ума
Мог подрума.
Ето, ја се потрудих
да напишем нешто лепо
чисто
да се тргнем из загрљаја стварности,
мало грубог загрљаја.

Зато сам побегао овде
а ти си ме нашао.
Добродошао!
Шта сад, бићу добар домаћин.
Почастићу те искреношћу

и стиховима насталим
услед прекомерне среће
или неописиве туге.
Како год.
То је мој живот,
то је живот свих нас.

Извини
због бајатих афоризама
нисам дуго силазио доле
али
Има и оних мање бајатих
које сам нашао негде успут.
Размишљао сам о нечему
што је ван мог домета
мог ума,
па је све то туђе.
Ја и немам нешто посебно моје
ето, ово што видиш, то је.
Кад дође инспирација
дође и лош тренутак,
па оно што остане
запишем.

Тако написах Реч Аутора.
Можда је превише апстрактно
мало ко ће и да разуме шта сам хтео,
Али ја разумем
и мени је то довољно.
Доста је било због других.
Елем,
за оне који ме мање знају
ту је О Аутору,
лепо написано, најлепше
Зар не? Зашто?
Зато што је туђе.
Ту ћеш наћи свет
мој свет,
дволичан и безосећајан.
Удариће те суровост времена,
времена
у коме се аутор налази
и сналази.
Ти добри човече
који не разумеш ове речи
и тај свет у коме ја живим.
Коме је све лепо,
који се свима смешиш, а не знаш ко је
који све љубиш, а не знаш са ким се тај љубио.
Коме је живот цвеће
а околина врт.
Теби, коме је највећи проблем
шта обући
и какво лице данас ставити...
Дедер
Изађи
Нађи друго место за убијање времена
јер је ово довољно убијено
од стране таквих као што си ти.

Живели!

Биће боље кад преноћи

Ето, лепо сам рекао. Магија љубави. Зачаран круг. Прође још једна. Још једном сам рекао чаробну реч, упутио чаробне мисли, написао магичне речи. Мада, било је боље, било је најбоље. Било је више, било је лепше, најлепше. Поправљам се? Можда. Не бих успео сам, наравно. Трудио сам се, грешио, исправљао, допуњавао...

      Превише сам био искрен, премало био добар. Премало за такво нешто. Био сам пажљив, нежан, груб. Контролисао сам се кад треба, експлодирао кад не треба. Све сам био. Прошли смо све кад је било најтеже, и одустали пред сам крај. Побегао сам при измаку сопствене снаге само због страха, себичности, и на крају због губитка наде за боље. Не поносим се.

          Зато завршавам круг, или га тек почињем. Озбиљан круг. Круг кривице, самосажаљења. Још једном удавићу тугу алкохолом, у друштву познатих и непознатих. Упознаваћу нове, сетити се старих. Кад будем најусамљенији падаћу најниже. На жалост, само сам ја тога свестан. Сваком је његова туга највећа. 

         Креће период размишљања. Оног размишљања када нешто изгубиш. Изгубиш нешто вредно. Период кајања. Шта, како, зашто...?  Таман посла да хоћу све да знам. Што више знам, више ме занима, а самим тим више је питања. Јесте то сврха живота, мислим сазнање, али неке ствари је боље не знати. Истина боли увек.

          Можда је то увек и била моја грешка... превише искрености је мене ослобађало, а друге повређивало. Објективно, ја сам лош. Субјективно, не знам, њихова ствар. Можда бих се и вратио, још увек о томе размишљам. Као што сам се ја променио, променило би се све остало. Ко хоће, и ко може. Али када се ја будем одлучио биће касно. Дежа ви. Као и увек. То је онај тренутак кад виша сила више нема утицај на нечију одлуку, и драго ми је што је тако. Од виших сила добијамо само мање. Драго ми је што је онако како се замисли, то је добра ствар, права ствар.

         Не мисле сви исто, тако и ја. Тешко је ићи против себе, само да би удовољио себи.   Да, контрадикторан сам.  Чак и самом себи. Није лако одлучивати, донети одлуку о којој ћеш размишљати дуго, дуго након тога. Питати се да ли је исправна, права, најбоља. Питати се да ли је могло другачије, да ли би било боље, шта би било боље. Онда тешиш себе да не би, дође нови дан, ново вече, нове туре и помириш се са истином. Теже је него пре.

              Не волим ја кругове. Као и буквални, превише су досадни, монотони, исти. Трудим се да их разликујем, али неће ни то увек бити исто. Као и сви ми, надам се новом, бољем, коначном. Доста је. Није занимљиво бити увек туђи, бити свачији.

Закључак

И тако

био сам свако.

Желео свашта

а то је била моја машта.

Волео сам своје,

и препознао све боје.

Био сам све

од господара до слуге.

Али никада, као с њом

нисам видео боје дуге.

Нисам ни добар био

зашто бих то крио.

Лоше сам ценио, добре губио

пружену љубав често сам убио.

Ретко сам трајао,

више дотрајао.

За мало сам жив

и за то сам крив.

И што дишем ваздух туђи

и што сам с годинама мање луђи.

Немам више снаге

да тражим особе драге.

Иако ми је драга свака

није ми фора јака.

Када је шанса проста

мени није доста.

Као човек, и ја ка вишем тежим

а тако од тога бежим.

На себи сам дуго учио

па сам на крају закључио:

Човек не жели савршено

јер би било свршено.

Као ништа

Сузе у очима

парови пред њима,

загрљени, срећни, а ја

тужан пред свима.

Није ми жао растанка

већ због њеног бола,

питам се, колико ће

за пребол требати алкохола.

Суза навире

али покренути се не да,

чекаш пораз с' леђа

али он ти дође с' преда.

Грло јако боли

горчина због блока,

већ вољена силуета

ишчезава из ока.

Сломљен постајем

док емпата постајем,

прешавши једну кризу

за нову поново добијам визу.

Док сам ишао ка вису

пао сам на дупе,

тамо где други буше

ја попуњавам рупе.

Добре девојке падају

док срећу имају глупе,

нису навикле да губе

зато чувају своје зубе.

Нема победе без жртве

за добробит целе групе.

И ја бивам поражен

постајем поразом згажен.

Трудим се да ћутим бар вечерас

све сам ионако покварио причом,

а и зашто причати озбиљно

када она то сматра кичом.

Гледаћу још тренутак

како остављам предивно биће,

а већ сутра ћу бити чињеница

која нема покриће.

Волим тебе, и

Твоје очи

носић

врат.

Твој живот

Богом

Дат.

Твој поглед

Боје

Смарагда,

И стас

Витак

Попут карата.

У ствари,

Ја волим

Тебе.

Волим те

Брзином

Светлости.

Јачином

Атомске бомбе.

Величином

Свемира,

Дужином

Свих путева,

Даљином

Звезда,

Волим те

Лепотом

Дијаманата,

Бројем

Бесконачности,

Ширином

Граница,

Дубином

Океана.

Волим те

Снагом

Дивљих коња,

Садржајем

Свих књига,

Врелином

Сунца,

Мистичношћу

Месеца.

Волим те

Маштом

Сањара,

Храброшћу

Ратника,

Сузама

мајке,

Висином

Неба,

Непрегледношћу

Облака.

Волим те

Силином

Цунамија,

Хладноћом

Антартика,

Пустошем

Сахаре,

Годинама

Секвоје.

Волим те

Опасношћу

Вулкана.

Волим те

Надом

Оптимисте.

Волим те

Љубављу

Вољеног.

Волим те

Речима

Оног

Који умире

И

Још више.

Најкомпликованије

и

најједноставније

Волим те!