Јутарња чула

Са небеског свода нестаје ноћно црнило. Небо почиње да гори од првих јутарњих зрака.

Птице исписују невидљиве кругове комбинујући их са својим цвркутом.

Слушај!

У даљини, Сува планина пара небо, ослобођајући се последњих слојева јутарње магле.

Први звук говорног апарата у семафору опомиње: дан је почео.

Ужурбани кораци радника се преплићу са тромим корацима још нерасањених школараца.

Два типа живота. Одговорност и безбрижност. Ствари подједнако важне.

Само слушај.

Једна старица немирним кораком иде према Цветној пијаци вукући торбу-колица. После ко зна колико времена, спавала је дуже него иначе.

Свет се тек буди, на ружама је и даље видљива роса. Јутро је, али старица има осећај да касни, да је преспавала дан. Она зна!

Ослушни!
Звук отменог предења дизел мотора аута спушта се са моста и меша се са првим брзаком у Нишави.
Поред, на кеју, уз флашу јефтиног сока, чистачи се одмарају од напорног скупљања трагова претходне ноћи.
Слушај!

Ослушни свих седемдесет откуцаја твог мирног срца.
Осети струјање ваздуха кроз твоје ноздрве које ту и тамо изазове кратко хркање. Помери се, намести се. Тако.

Топлота поподневног сунца не може ти ништа преко јаких ролетни. 

Не може те пробудити ни гласно разбијање бетона хилти-бушилицом испред твоје куће.
Радник као да ти враћа мило за драго, али ти нећеш да знаш.

Нећеш се сећати да си се пијан наглас смејао човеку који спава у свом багер-возилу, чекајући почетак јутарње смене.

Ти спаваш.
Да ли чујеш бес у старици која је завршила своју јутарњу рутину? 

И даље криви себе што је два сата више провела у свом кревету. Далеко од сунца, далеко од људи.

Да ли слушаш?
Слушаш, aли не чујеш!

Против времена и себе

Пролазе сати, долазе минути, секунде.
Стижем. 
Погледом ти клизим преко развучених усана. Савршени зуби.
Оцењујем ти изглед и резултате преносим себи. Прошла си.
Одмарам очи фокусом у даљину. Смирујем тело, смирујем срце. Не престајем да се кезим.
Узалуд чекам, улица је празна.
Нема аута да ме примора да станем, да одложим први сусрет, бар за неколико тренутака.
Да ли да чекам. Да кренем?
Још неколико погледа у низу на обе стране празне улице. Завидели би ми сви уџбеници о безбедности у саобраћају. Постао бих њихов узор, пример.
Молим универзум за још неколико тренутака. Не желим ништа да покварим. Не и њу.
Чешкам се по коси. Не, не сврби ме ништа. Једноставно се чешкам. Сам себе, буквално.
Желим да развучем време покретима.
Постајем свестан најмањих детаља у кругу од десет метара;
Намерно неправилно избрушен камен на капији тврђаве.
Окрзнути део ивичњака.
Пропале бетонске плоче на мосту.
Избледеле линије на путу.
Покварена улична сијалица.
Слике, флешбекови, машта, изговори.
Још само неколико тренутака. Само још мало одлагања тражим.
Трећину боце напрсканог антиперспиранта поражава једна капљица зноја.
Имам тај глупави осмех на лицу. Ја сам поглавица Велики Кез.
Вртим телефон у десној руци. Центар кружнице ми је ОК дугме.
Вртим. Вртим.
Стотине мисли о круговима, елисама...
Зауставља се време.
Река, људи, птице... све је стало.
Само се она и даље приближава.

Лењост, болест богатих

  То је оно што нас редовно прати кроз живот.

Болест за коју нема лека. Навика које се не можемо отарасити.

Питање на које многи немају адекватан одговор, немају никакав одговор, или их једноставно мрзи да размишљају о њему.

    Стање свести које не бих ни сврстао у стање, а камоли у свесност.

   Ова појава је у стању да обори најјачег, затупи паметног, и сваку жељу за помаком баци под ноге.

Дешава се и да сасвим случајно изазове навалу инспирације као што је сада био случај.

Мозак, Руке, Инспирација и Мрзовоља у окршају века уживо, у мојој соби.
Лењост, често за њу немамо изговора, али увек нађемо разлог.

   Након што јој пође за руком да нас буквално спусти на тврдо тло (мада је у ортаклуку и са меким површинама), крене на нове нивое свог пустошења.

Пође од наших планова, циљева, и почне рушити свет око нас.

Одомаћи се у нашем организму као припадник националне мањине у Србији. Само добије мање права. Увек је можемо контролисати.

Постоје више врста лењости, и припадник сваке од њих је добро препознатљив.

Прва: физичка лењост.

Професионалан назив болести: Квазипарализа.

   Не, то није умор од напорно проведеног дана на послу, факултету или од других дневних активности. Не, ти немаш 50 година. Једноставно, тебе мрзи. 
То је оно кад устанеш ујутру из кревета и мрзи те да одеш до продавнице по хлеб како би ти јео. Тек си сад устао и мора да се одмориш! Бог ти пружа нови дан, нови живот у малом. Пружа ти шансу да успеш, да се поправиш и докажеш. Како Р. Шарма каже: Нови комплет од 24 часа.

Друга: умна лењост.

   Професионалан назив болести: Квазиретардираност-у-мозак.

Мрзи те да учиш, да размишљаш, да причаш. У тренуцима када овај тип болести попусти, дођеш себи и тада почиње процес самоизлечења. Почнеш да размишљаш о томе како си доспео у тај стадијум и гледаш последице тога. Након тог првог дела самоизлечења, прихватања, постоји шанса да се дође до другог: решавања. Уколико се болест не заинати, постоји велика могућност да ћеш почети да размишљаш о евентуалном бекству из тог мрака.

   И док сте читали све ово, успут се сећајући тренутака када вас је захватио овај вирус, вероватно сте и заборавили то да вам је апсолутно нејасан наслов овог поста.
Лењост.

   Болесна особа, којој је остало много мање него што је проживела не може бити лења. Неће дозволити себи тај 'раскош' трошења минута на безгранично излежавање, дванаестсатно спавање и непотребно гледање у монитор компјутера.
   Бити богат значи имати све у животу што је потребно: здравље, храну и кров над главом.
Не допустите да вас уобрази и промени то што сте богати.
   Док трагамо за стварима које иду против нас, и кривимо судбину за све лоше ствари, тако у ствари прикривамо нашег највећег непријатеља: себе.
  Ако са животним богатством постанете лењи, са било каквим другим ћете бити бескорисни.
   Не штедите, али трошите на прави начин.