Душу бисмо продали за промену. Није проблем ни шта имамо, ни шта немамо. Не ради се о томе шта желимо или шта смо достигли. Једноставно је ствар престижа. Тежимо да избегнемо монотоност. Хитамо променама ма какве оне биле. Несвесно и неопрезно. То је једна од лоших навика људи. Друга је тежња. Тежимо да тежимо. Тежимо да достижемо. Далековиди смо, рекао бих. Када је циљ далеко идемо њему. Једино нас то и покреће. Жељни смо освајања. Када га достигнемо, превише нам је близу да бисмо га разазнали. Не видимо шта нам је пред носом зато што нам у видокруг улази ствар из далека. Више не знамо шта нам је примарно, а шта периферно. Зато падамо. Зато патимо.
Тешко је одвојити добру страну овог проблема, од лоше. Свакако није добро бити слуга учмалости. Међутим, поставља се питање шта је ту заправо учмалост. Како знати шта треба задржати дуго поред себе, а шта не?
Не можемо то знати
па се проблем ту не крати.
Кад год се на добро врати
човек ће да се злопати.
Онда, када се зло сјати
похлепа се наплати.
Нема коментара:
Постави коментар