Писмо (одломак)

Глава XVIII

-          Мислиш да ме чује?

-          Не знам. На филмовима обично све чују.

-          Да зовемо хитну?

-          А полицију?

-          Дај бре Мајо па није га нико... Мислиш?

-          Не знам. Дише, али ме брине ова крв на тепиху. Шта ли се уопште десило? Донеси ми молим те мало сирћета из кухиње.

-          Одмах!

-          Мире, и крпу! Време је за буђење.

... Сада на комадиће исецкате краставац, количина по жељи. Наравно, пре тога га ољуштите. За уситњавање сира користићемо ренде, али најкрупнију страну, како би задржао своју текстуру. По потреби додајте уље, по могућству маслиново, а ко воли може додати и сирће, само не претерати јер...

-          А да му сипеш у нос мало?

-          Зашто у нос аман?

-          Па не знам, лакше него да му отвараш уста... небитно.

-          Мислим да реагује.

-          Јоване!

-          Срђане. Срђане! Срђане!

-          Еј човек, полако бре, Мирко овде.- шамарао ме је док ми је Маја и даље подметала под нос крпу са смрдљивим сирћетом.

-          Склони бре то!- грубо сам јој одгурнуо руку, не схватајући шта се догађа.

-          Полако! Држи јастук.- рекао је Мире док ми је стављао јастуче под главу.

-          Је л си добро?

-          Не знам. Шта је било?- питао сам моју девојку  која је седела поред мене.

-          Шта је било? Ти то нама кажи. Спаваш, а кауч је умазан крвљу, и тепих такође, погледај!

-          Човек! Где је?

-          Који човек бре?

Нагло сам устао из кревета, скоро обаливши Мају са њега.

-          Где је? Је л га је неко видео?

-          Ко Јоване? Чекај, глава ти је сва у крви! То је твоја крв!

Пипнуо сам се за потиљак и умало се нисам срушио на под од бола!

-          Ааааа!

-          Је л си добро? Полако, ево ти крпа.- Узео сам крпу коју ми је Маја дала.

-          Добро сам, само ме је заболело на додир.

-          Да видим, сагни се.- нагнуо сам главу пошто сам био мало виши од своје девојке, која је иначе мала растом, а такве сам у ствари обожавао.

-          Не види се ништа, али ти је коса сва у крви.

-          Пусти сад то. Добро сам.

-          Па шта се десило? Ко ти је то урадио? -  Нервозан Мире ме је бомбардовао питањима.

-          Чекај, не знам. Неки човек је био ту када сам се ја вратио од Оље.

-          Оље!?- питала је Маја високим гласом од кога ми је глава пулсирала око ране.

-          Пусти сад Ољу- рекао је Мире- Зовем полицију!- одлучно је окретао број телефона на свом мобилном.

-          Шта да пустим Ољу? Шта си тражио код те курве? Је л сте само причали, а?

-          Не!- викнуо сам.

-          Нисте!?

-          Не да зовеш полицију!

-          Зашто човече аман? Па напали су те. Још у твом стану!

-          Сачекај мало.

Ушао сам у предсобље, и покушао да се присетим шта је десило.

-          Био је овде кад сам ја ушао, затим сам ја ушао у собу с намером да те позовем, и задње чега се сећам јесте да ме је ударио неком мотком, нечим...- присећао сам се наглас.

-          Дај онда да нађемо то чиме те је ударио. Мора да су остали отисци.

-          Да!- ускликнула је Маја- и на вратима. Дефинитивно мора да зовемо полицију.

-          Не, рекао сам!

-    Шта се дешава па нећеш да их зовемо?- испод обрва ме је погледао Мире- Зашто уосталом ниси закључао врата када си излазио?

-          Па није- једва је дочекала- журио је код оне... Ма сад ћу ја да видим шта она хоће.

-          Стани бре- препречио сам пут мојој девојци која је дефинитивно била одлучна да скокне до моје лепе комшинице.- Објаснићу ти касније за њу, отишао сам на минут само да јој нешто помогнем.

-          Ако је минут, сам, онда ти верујем.

-          Хоћеш да прекинеш?!- раздрао сам се већ изнервиран- Прво шта ћемо да урадимо је да...- у пола реченице прекинуо ме је звук отварања улазних врата. Крв ми се следила. Код нас нико не улази без звона. Осим ако је неко непожељан, или...

Ја сам остао укопан, а Маја ме је при самом отварању врата јако ухватила за руку. Мирко је пошао према ходнику и после два корака застао.

-          Иване!