Нисте непријатељи, али вас пријатељима не могу звати

Свака повезаност ликова у стварном животу, са ликовима у овом тексту, је намерна.

Поздрав, непознати!

Сви сте ви велики и прави пријатељи који једва чекате да помогнете другу у невољи. Сви сте ви велики чувари тајни и несебични у пружању љубави.

Тако јаки на речима. Ех, да сте барем ту широкогруди, да знате да утешите, помогнете  саветом...

Сви сте ви у друштву популарни. Прави живот вам је пун осмеха, загрљаја, топлих речи. Такве су вам и друштвене мреже. ''Хејтере'', који вам подваљују причу да сте се променили, са лакоћом игноришете. Ма то су само љубоморни скотови. Своје ''пријатеље'' волите, цените, када их угледате на крај улице, трчите у загрљај њима. Говорите им слатко...

Где сте били, непознати моји,када је мени био потребан загрљај и пријатељска љубав?

Не, не мислим на онај загрљај на улици. Оно испољавање љубави једном у три месеца, онда када ме видите. Не мислим ни на онај ''разговор'' када се сретнемо том приликом?

''Како си, шта радиш?''- питали сте ме.

''Ево, мало сам...''- мој одговор није требало да постоји. Штавише, ни тај наш сусрет није био неопходан. 

Ко сам ја именику вашег мобилног телефона, који је узгред испуњен сликама ваших ноћних провода? Да ли вам мој број представља нешто у вашим срећним животима? Не! Наравно да не. Ви сте окружени великим бројем пријатеља који су увек ту за вас- за сваки излазак петком и суботом, за свако трачарење...

Где сте били онда када сам вас позивао на кратак сусрет.

Недељама пре тога сте умирали од жеље да ме видите када се вратим у родни град. Мој телефонски именик се пунио вашим бројевима телефона.

''Обавезно се јави када дођеш.''

''Наравно''- рекао сам пун среће.

Ето ти баксуза и мене наопаког, да баш викендом дођем у Крушевац. Да вас баш у суботу зовем. Апсолутно је немогуће било да баш тај дан, одвојите за мене, јер сте баш ТО вече планирали недељама унапред. Дођох ја и у понедељак, уторак, среду... али авај, ви сте стално заузети. Ту су људи који испуњавају вашу свакодневницу, па вам неки дошљак који бане с времена на време, и није толико интересантан.

Могуће је да сам добио привремену амнезију, али најискреније се не сећам вашег и једног јединог јављања од када сам отишао на студије у други град. Шта, све те године дружења се бришу јер ја нисам ФИЗИЧКИ ту?
Жао ми је, пријатељи моји, што сам отишао негде, да студирам нешто, да бих постао свој човек, и кроз коју годину не зависим више од мојих родитеља. Моја је грешка.

Моја је грешка и то што нисам остао у слепом цреву од града, да стално излазимо и да јуримо глупе, али лепе девојке по граду.
Како сам могао да вам се јавим уопште, када ви имате девојку, или дечка. Па ви сте заузети, а ја, вечито сам, љубоморан на вашу везу па покушавам да је сломим.

Ето, нећу више. Нећу више трошити ваше време на размишљање како да ме откачите када вас позовем. Нећу вас ни мучити да ми одговарате на поруке онда када вас се ја сетим. Зашто да мени причате како сте и шта има ново, кад ето, у другом прозору чета, чека ваш прави пријатељ да му причате како сте синоћ лудовали у Дуому, Далију, Салси и осталим сељотекама.

Данас, да ме питају шта ми ви представљате у животу, рекао бих: ''Познаници.'' Мада, као такве, тешко да сам вас икад познавао. Непријатељи баш и нисте, али једно знам: Пријатељима вас не могу звати.

Живот, у преводу

Ово је живот. Није игра.
Нема новог почетка.
Нема живота у штеку.
Нема скривених фора.
Само ми, и живот.

Живот, иако лоптастог облика, он није савршен.
Као ни сама лопта.
Има ту рупу, тај вентил, који нам узима ваздух.
Који нам узима душу.
На исту ту рупу, душу и добијамо.
Али, не удишемо ми свачији ваздух.
Треба наћи праву, треба наћи квалитетну особу, али...
најпре, треба наћи.
Живот је таквог облика због свог природног окружења.
Еволуирао је у ствар која се лакше котрља.
Која се лакше може измигољити из загрљаја других. Из загрљаја туђих.
Хитајући ка врху заустављају нас та уста живота која у свој тој несавршености, чини једну савршеност.
Ту долази до дисбаланса.
Без дашка ветра у леђима, на стрмини.
Природа ради своје и узима оно што је сама дала.
Вуче га. Ломи.
У циљу да обори њега, руши све у његовој близини.
Циљ не зна за пут.
Путу није битно средство до циља.
Или се нама то тако само чини?!
Или је свет почео превише брзо да иде, па га ми не стижемо.
Или то не желимо.
Свет јури за циљем исто као ми.
Али циљ за оног другог пристиглог, више неће бити тај.
Крај. Врхунац. Тежња. Победа. Циљ.
Потребан нам је тај дашак ветра да осетимо праву природу.
Да осетимо праву ствар и направимо разлику.
Да увидимо да нисмо ми ти који иду назад, већ неко други хита ка циљу у жељи да га промени.
Да, када стигнемо на циљ, схватимо да је у питању круг.
Да смо ми то сами.
И да смо сами себе победили.
Када најзад то схватимо, почећемо да се супротстављамо.
Претворићемо се у нешто што нисмо.
Претвараћемо се да нам је све равно, али да ипак имамо неку висину.
Онда ће пасти жртве на обе стране.
Остављаћемо ране тамо где највише вредимо.
Обележаваћемо тај пут капљицама крви.
Не због страха да се изгубимо.
Већ због страха да се вратимо.
На том путу изгубићемо и живот, како бисмо исти ослободили!

Љубав и подршка

Када ме живот повуче назад

и зграби канџама својим,

појавиш се као сенка

и подсетиш ме зашто постојим.

Док се низ литицу наопачке котрљам

и сустижу ме грумени већи,

љубављу ме вадиш из бунила

и вичеш за мном: ''Крећи!''

Док стружем асфалт леђима

и на њему остају ране,

својим срцем подупиреш бетон

приморавајући асфалт да стане.