Инспирација и љубав

        Шта је потребно човеку да буде срећан?
Одличном студенту је потребна добра скрипта.
Добром занатлији- добар алат који га неће изневерити.
Родитељима- здрава деца.
Шефу- захвални радници.
Спортисти-  простор за вежбање.
Сликару је потребно платно.
Музичару треба инструмент.

        Шта треба писцу да би писао? Оловка, папир? Можда, али без инспирације, ништа.
Инспирација је писцу главно оруђе за рад, а свима другима споредно. Инспирација је присутна свуда. Инспирација, разлог да се нешто уради, неки циљ зарад кога се нешто ради.

         Ето, и ја тако промених моје инспирације. Од стихова написаних кроз сузе, до прозних редова у тренуцима маште. Писање није за сваког. Бар писање поезије. Извештаченост се види, а мучење у склапању стихова осећа. Прозни текстови су далеко простији за писање. Слободни стил је дозвољен, тако да свако може да креира неки свој. То не значи да ће сваки текст процветати међу читаоцима, али да би успео, мораш да пробаш.

        Елем, мој први покушај писања прозног дела почео је негде у трећем разреду средње школе. Инспирација, жеља,  и пали су први редови, затим пасуси. За кратко време изникле су три главе. Свакако, пуне грешака, али основа је била ту.
Бити самокритичан је тешка ствар. Укуси су различити. Мада, једна чињеница је сигурна, дело које се самом писцу не допадне, није довољно добро. Опште гледано на све, увек треба тежити ка вишем, усавршавати себе и потковавати учењем.
        Није ми се свидело, наравно. Оно што је мени недостајало јесте вокабулар и стил писања. Не могу да се похвалим да сам прочитао много књига. Мада, прикупљајући информације са разних страна о тематици писања дознао сам да није пожељно прочитати много књига, јер оне могу да утичу на сопствени стил писања, који би требало да се развије при самом писању. Моје мишљење о томе: Није тачно! Узмимо један банални пример: Ако писац не научи ни једно слово, не може написати ни реч , камоли књигу. Нормално је да писац (будући) прочита доста књига. Тако шири вокабулар, упознаје се са више различитих стилова писања и у том читању добија неке своје идеје. Нормално је и копирати другог, на почетку наравно. Мора се од нечег кренути. Даљим писањем писац сам укапира шта треба да ради и како да пише. Ту долазим до дела од ког сам и кренуо... инспирација.

        Како нисам сматрао да су моје тада три написане главе нешто од чега би могло да испадне нешто, одустао сам. Вратио сам се мом адуту... песмама, које ми, бар по мени, иду добро. Боље од прозе у сваком случају.

        Онда је дошла она, моја инспирација. Рекла да јој се много свиђа, и то ми је било више него довољно да наставим даље. Неколико дана размишљања, петоумљења између разних варијанти даљег тока књиге и... четврта глава се рађала.  Мало, по мало сам писао, и почињао да томе придајем велики значај.  Од тада ми ништа више није битно. Моја инспирација је постала мој критичар према коме се управљам. Е сад, није лако наћи такву инспирацију, то признајем.

Када почне чаролија речи

        Данас, сада, шеснаеста глава је у припреми. Радња у књизи је почела да се одвија. Како одмичем писањем, примећујем да ми је даље писање постало све више захтевније. У том смислу да поред добро смишљене приче, морам да пазим и на стил писања, речи, и уопште даље ток књиге.  Пишем за особу, која има завидно искуство што се читања књига тиче. Тако да ако успем да одржим њену будност током целе књиге, нећу се бринути за остале потенцијалне читаоце.

Наставиће се...

Без дна

        Не, то није проблем са четом који људи имају на фејсу. Не представља он мени толики проблем колико зимски ветар који тера језу у тело. Него, не би он био ни толики проблем да га не чујем, и још горе осећам како улази кроз сваку шупљину прозора.  Што би рекао мој стари, нека дува сине, и мени дува са свих страна. Па сад, то би се могло протумачити  на више начина, али ако узмемо у обзир да смо ми озбиљан народ, мислио је на то да му бије промаја са свих страна. Што кроз главу, што кроз џепове.

           Чини ми се да смо некако и навикли да крпимо рупе. Такав нам је систем. Сад, не знам ти ја много око тог система, нити знам Слобу, нити Тита. Нити један нити други режим. Искрено, и не занима ме баш много, али колико сам могао да схватим из прича старијих, пљувани су и један и други, и ником није било лепо. На крају, коме је ишло увек добро, иде и сад, коме није, навикао се на такав живот па гура некако. После је стигао и Тадић који нам је свима нану нанину (е, не знам ни то зашто, и то причају људи). Њега знам (са тва), али нисам се бавио политиком државе па не знам где је он у тој лествици олоша.

           Елем, рупе... Рупе за голф, рупе у прозору,  у џеповима, на фармерицама ( то је сад већ прешло и у моду), рупе у јабукама, шљивама, на патикама, у глави,  на телу, на путу, у ситу, у систему (оном државном), у систему2 (оном космичком), озонске... И целог живота се сусрећемо са неким рупама, прате нас свуда. Ситне,тесне, крупне, суве, влажне, коцкасте, округле, тамне, светле,  чисте, запушене и ко зна још какве.

            Стално неке рупе. Живот нам је сачињен од поклапања и угуравања. Постоји нека тајна универзума у њима.

           Је л нам значе? Па не знам, ваљда. За продужетак врсте, свакако. Ако се упознамо са чињеницом да смо једни од најгорих народа са функционалним знањем (да не кажем да смо међу најглупљима), питам се да ли се исплати тај продужетак наше врсте, мислим, чему? Ионако смо у ђубрету до гуше. Него ајд, таки смо. Биће да тако треба.

           Са друге стране кроз шта ћемо да гледамо, где ћемо да се провлачимо без њих? Како ћемо да кажемо Мора да постоји нека рупа у систему, како бисмо се провукли кроз разне обруче које мајка Србија немилосрдно стеже. Значи, два- нула за нас.

           Рупе на путу- шта је по дифолту, то је нормално. Све што је нормално, није необично.  Дакле, које рупе на путу?

           Рупе (црне)- преживели смо n соларих олуја, m смак света и š других глобалних проблема. Сем тога, у сваком филму о смаку света, радња истог је смештена у Америци, дакле неће код нас. Нема ни разлога да буде. Нисмо ми (Срби) ти који буше рупе (црне) у потрази за црним златом. Па нисмо ми тако глупи да наседнемо на неке приче светлосних година далеке. Где је ту црно на бело, је л то доказано да постоји? Не волим, али морам да кажем,  А где је печат? Поен за људе.

           Да не подвргавам сваку рупу филозофском тестирању, ми побеђујемо. Хе, па не може бре нешто тамо, је ли, шупље против нас, ми смо небески народ. Ми смо непобедиви. Србин од свега направи добро. Једино нама је УВЕК добро. Је л ти не ваља првенац? Што бринеш, Први се мачићи у воду бацају.  Постигао си успех при првом путу? По јутру се дан познаје! Браво!

          Осим када смо последња рупа на свирали, е тад смо га баш угасили, што смо у већини случајева.

           Немамо ровове, вулкане, гејзире нити било шта слично. Рудници се не рачунају. Затворени су. Не раде.

          Рупу можемо гледати на вишесмислени начин. Како год да нама одговара. У сваком случају, требали бисмо мало више обратити пажњу на рупе у нашем свету. Колико год безазлено звучало, сваки наш поглед ће у скоро сваком тренутку регистровати бар једну рупу, занимљиво, зар не? :)

И ето, ја испричах целу филозофију о рупама, док се обучен у два дукса, и прекривен розе ћебенцетом мрзнем пред лап топом у пола 3 ноћу. Навлачим рукаве преко дланова док слушам симфонију високих тонова који долазе из разних рупица на прозору. Дефинитивно ће сутра радити трака, она широка!